Serbian Holocaust

• Denial Watch
• Kozara Campagin
• Antifascists Resistance
• Voices of survivors
• Serbian Holocaust Jasenovac

   
Transkript intervjua na srpskom jeziku:



Ja sam Bogdan Petković, bivši  jasenovacki logoraš. U logor Jasenovac došao sam kao zarobljeni partizan. U logor sam došao 5.10.1944.godine, a iz Jasenovca sam izasao 18.02.1945.godine. Deportiran sam na rad u Nemačku. U Jasenovcu sam proveo 135 dana! 135 dana!

Koliko ste godina imali tada?
Imao sam 21 godinu.

Koje su vam najjače uspomene iz tog vremena?

Ah, najjače uspomene... Prvo, sama predodžba o Jasenovcu.Kada sam došao u Jasenovac, ja sam bio čitao nešto o njemu i razgovarao sam sa dvojicom koji su preživeli  Jaasenovac. Ali, ipak nisam verovao da je to tako. Smatrao sam da je to preterivanje. Medjutim, ubrzo sam se uverio u to da sam se prevario. Ja sam se prilikom zarobljavanja , prilikom davanja generalija, upisao da sam Hrvat rimokatolik, a u stvari sam Srbin i pravoslavac. I mogu reci da me jedino to spasilo. U Jasenovac sam došao u nemačkoj uniformi, italijanskim  gojzericama i jugoslavenskom šinjelu. Ustaše su me smatrale domobranom, jer je bilo tada I domobrana u logoru, pa prosto da kazem da mi je i  prijalo to ako su me zvali domobranom. Dva puta sam radi te uniforme dobio batine i onda me jedan logoras, Ban Janko, koji je nažalost ostao u Jasenovcu, upozorio da ću stalno dobijati batine radi te bluze. I onda je on tu vojničku nemačku vojnicku bluzu zamenio u krpari za jedan seljački kaput  od nekog grubog sukna.

Sta je „krpara“?

To je mesto gde su se skupljala odeća i...onih koji su bili likvidirani.

Da li je bilo mnogo odeće?

Pa ne znamo, to je bio jedan magacin, pa se to transportiralo, to sam kasnije saznao, u Oroslavlje. U Oroslavlju je bila neka tekstilna fabrika.

Jeste li  bili svedok tudjih patnji, patnji drugih ljudi?

Bio sam, bio sam svedok. Pazite,  kada sam došao u Jasenovac, pre mog dolaska su se tu dogodila dva teška događaja. To je bilo 21.septembra 1944.godine, kada su vešani ustaški oficiri u Jasenovcu i kada je vešana grupa doktora Mile Boškovica. A 23.septembra je dosao transport iz Stare Gradiske. To je, u stvari, taj logor preseljen ovamo. Srbe su pobili, tamo u Gradišci. Ovamo su došli samo Hrvati. To je bio jedan krvavi marš, ne znam, oko 30 km dug. I o tom se logoru pričalo tu i tamo, na kašiku. Znate, nije brujao logor o tome. A, neposredno posle mog dolaska u logor bio je javni nastup. Tu sam prisustvovao javnom vješanju.

“Nastupi” su inače bili…?

To je kada se postroji ceo logor. To se zvao nastup. To su uvek bile nekakve egzekuciuje.I tada su nas postrojili ispred baraka, tu su bila vešala i vešali su trojicu zatočenika. Čitao je zastavnik Lisac tu presudu , ja nisam upamtio to jer sam samo stajao kao izbezumljen u stroju. Prvi, kada je dosao ovaj na klupicu,  rekao je: „Zbogom, drugovi!”. Drugi zatošenik kada je dosao na red, rekao je: “Zgogom narode!”A onda mu je zastavnik Lisac dobacio: ,, A što ne kažeš - Zbogom Staljine!“ I posle ...

A Lisac je bio…?

Lisac je bio zastavnik u zapovedništvu logora. On  je radio tamo u kancelariji. To je bilo negde polovinom , možda u drugoj polovini oktobra meseca. Posle sam čuo da su to bili neki električari, ovaj, ne sećam im se imena. Dalje, neposredno po mom dolasku, za jedno mesec dana, svi Srbi iz tog transporta iz Zagreba su nestali. Bar iz moje grupe… Ja  sam bio raspoređen u gradjevinsku grupu. Bio sam očevidac toga kada je posle večere, kada smo se vraćali na spavanje, pisar iz logorske uprave Đuro...Đuro...ne mogu se setiti imena... došao i odveo Manu Polovinu. Mano Polovina je bio seljak iz Like. Imao je gunj od nekog jagnjećeg krzna i on je hteo pobeći. Međutim, ovaj ga je uhvatio i odveo u zapovedništvo i drugog dana na prozivci Mane Polovine više nije bilo. Sada sam ja misli da je došao red po abecedi na slovo P. Medjutim dan- dva iza toga odveli su Ahmeta Kapetanovica. Ahmet Kapetanovic je bio zarobljeni partizan. Zajedno smo bili u bolnici na lečenju,  u logoru. Zajedno smo došli u istoj grupi uhapšeni na policiju. I za par dana ja sam Kapetanovića video u logoru. On je bio električar i njega je spasio ustaški segrt koji je radio sa njim. Trčao je po nihovog šefa i taj šef je došao po Kapetanovića koji je bio u nekakvom skladištu, gore kod lančare,  i već su se bili skinuli do gola i rekao mu je da se obuce.Kaže: “ Kapetanoviću, obuci se. I onda promeni sijalicu na jednom stubu.“  I kaže:“ Da znaš, od sad te niko neće tražiti.“ Kapetanović par dana ni sa kim nije hteo razgovarati. Kada je video mene: „Beži, beži, nikoga ne poznajem.“ Kapetanovic je zajedno sa mnom deportiran u Nemačku i vratio se živ.

U kom logoru ste bili?

Gde? U Nemačkoj?! Bili smo u okolini Linca. Kada smo došli tamo, to je bilo negde kraj februara...Bili smo mesec dana u karantinu jer je jos uvek bilo tifusara medju nama i u aprilu smo raspoređeni na rad, u stvari  u okolici Linca ko kuda, ja sam...

U poljoprivredi, po fabrikama?

Ne. Da. Da. Ja sam radio u željezari  Hermann Göring Eisenwerke. Tu sam radio mesec dana, do 5. maja , dok su nas oslobodili Amerikanci. I posle oslobođenja, mi smo se skupili, ti svi jasenovački logoraši iz  tih raznih logora iz okoline Linca. Organizirali smo se  i tu smo se organizirano vratili kuci, tako das mo u Zagreb stigli već 25. maja.

Secate li se nekih represalija pre nego sto ste otisli u partizane, u vasem rodnom kraju?

Da. Da. Da.Bilo je. Bilo je to još u aprilu 1941. godine, posle kapitulacije, negde krajem  aprila, bilo je masovno streljanje u Gudovcu. I mi smo bili obavešteni,  svi Srbi, to je  seoski starešina išao od kuće do kuće, prvo, da se nikud ne udaljavamo od kuće. Verovatno su mislili i nas... I onda,  za dva dana je došlo da moramo svi od 16 -65 ići na rad da popravimo cestu u opstini Kloštar-Ivanić;  to je bila cesta Zagreb – Beograd. Nije to bila trasa ovog puta, već stara makadamska cesta. I tu smo tri dana na toj cesti radili. Hteli sun as imati na okupu. Međutim, valjda im se nešto poremetilo u tom njihovom planu, jer su neke žene, kasnije sam to čuo, išle kod nemačkog komadanta garnizona u Bjelovaru tako da je on sprečio te masovne egzekucije. Tako da nakon ta tri dana mi smo se vratili kući. A kasnije smo čuli za Gudovac.A to je bilo prvo.. prvo je bilo hapsenje u Grubišnom Polju, negde 25 ili 26, a za dva dana je bio Gudovac.

A koliko mislite da je ubijeno ljudi u Gudovcu?

A ima... Ja ima knjigu o tome... To je napisao je profesor Bjelovitic. To se krece od 196 do 200 i…ne znam. To se ne znaju tačni podaci.

Da li ste se posle rata iznenadili kada ste videli da od logora Jasenovac prakticno nema ni traga?

Da. Ovako, slusajte, ja sam u Jasenovac došao prvi put posle rata 1963. Godine, saženom i sinom. To je bilo za 4. juli. To je sve bilo zaraslo u travu. Bile su samo humke i znam da su još seljaci kosili, pravili su trag do tih objekata , sta ja znam, do ciglane,  do lancare...  Prvi put sam tada video da su masovno došle žene iz Potkozarja, iz Slavonije,,koje su tu došle da zapale sveću, da oplakuju svoje... Bio sam strašno razočaran kada sam to video. Jedan jedini objekat je ostao još čitav, to je bila neka alatnica. To su bile tamo...alat se tamo držao, sta ja znam , lopate, pijuci…i to je još stajalo. Posle ni toga nije bilo.

Recite mi, molim Vas, s obzirom na vase godine, da li primećujete da se menja odnos prema istoriji ovog mesta?

Pa, menja se, menja se. Čujte, ja mislim ono posle rata, samo uređenje ovog mesta, ja sam rekao to i mojoj predsednici da se ja ne slazem sa ovim. Dan uoči te komemoracije dolazili su tu literati, pisci, omladina, tu su čitali svoja dela, vozili se Savom, pevali, a na drugi dan će doći majke da plaču. Kažem,  ja se s tim ne slažem, a čiji je to bio scenario -  ne znam, ali je bilo neprimerno za jedno takvo strašno mesto.




Back to Voices of survivors